Петар Кочић je рођен 1877.године у Стричићима код Бања Луке, а умро је у Београду у својој 39.години. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у историји срскг народа. Овај књижевник, био је политичар и народни трибун, коме је живот протекао у борби за народна права у вријеме аустроугарске окупације. Доживио је многе неправде због чега је написао: “ Kо искрено и страсно љуби Истину,Слободу и Отаџбину, Слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.”
Основну школу је завршио у манастиру Гомионица и српско-православној школи у Бањој Луци. Уписао је Велику гимназију у Срајеву, али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у Првој Београдској гимназији. Студирао је на Бечком универзитету, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора српске гимназије у Скопљу. У Сарајево се вратио 1905.године и у БИХ је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залажући се посебно за ослобађање кметова. Писао је ватрене чланке против аустроугарске управе, учествовао у и радио на окупљању српских снага.
Кочић је писао сва три књижеввна рода : епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире.
Познат је по својим збиркама приповједака “ С планине и испод планине” и “ Јауци и змијања”. Важна дјела Српске књижевности које је Кочић написао су комедија „Суданија”, сатира „Јазавац пред судом” и лирски запис у прози „Јелике и оморике”. Уређивао је листове “ Отаџбина” и “ Развитак”.
