За очување културног и свих осталих видова наслеђа за један народ у локалној заједници од великог значаја су дјела завичајних писаца. У Народној библиотеци и Музејској збирци у Зворнику, постоји Фонд Завичајне збирке која чува дјела велике већине аутора завичајних писаца. У Фонду завичајне збирке чувају се 503 наслова књига, завичајних писаца, од којих је најстарија књига „ Дрина“ , географско – туристичка монографија која датира из 1939 године. Из Библиотеке и Музејске збирке су позвали све завичајне писце и издаваче који то нису до сада учини да доставе обавезан примерак својих издања у Фонд завичајне збирке.
Књижњичарка у Библиотеци Зворник Славица Бојановић нам је рекла да је у ери хиперпродукције , у којој данас живимо повећан и прилив грађе у Фонду завичајне збирке ове установе .
У Фонду завичајне збирке Библиотеке у Зворнику чувају се и дјела од два зворничка новинара Милана Јовановића и Бранислава Бране Максимовића. Њихов новинарски и књижевни рад је познатији старијим нашим суграђанима, а млађим вјероватно и не. Како би смо вас упознали са њиховим радом и дјелом данас вам их представљамо кроз кратке биографије. Поред њих представићемо вам и Даницу Дану Гаврић некадашњу медицинску сестру која плени својом непосредношћу и пише пјесме и афоризме.
Милан Јовановић, ( 1937- 2010.године) , новинарством се бавио више од 45 година. У младости је био врстан спортиста- гимнастичар и рукометаш. Али, живот га је одвео ка другој љубави писању и новинарству . Од 1. марта 1977. почео је да ради као уредник новина зворничке општине „Глас са Дрине“, које су излазиле од 1955. За новинарски живот Јовановић је често истицао да је тадашње новинарство захтевало пуно ентузијазма које њему није недостајало. Након спајања ’Радио Зворника’ и ’Гласа са Дрине’, Јовановић је истовремено био и уредник и новинар на терену. „Глас са Дрине“ је излазио два пута мјесечно, а под руководством Јовановића изашло је преко 500 бројева који су архивирани и представљају право благо. Од 1992. општински лист је променио име у „Српски глас“, на мјесто уредника је именован други човек, а Јовановић је радио као новинар до 1998. године када је отишао у заслужену пензију. Уз посао у новинама и на радију, Јовановић је био и дописник из Зворника и Подриња неколико дневних листова и часописа тадашње Југославије, а био је и дописник Новинске агенције Републике Српске – СРНА из Зворника.
По одласку у пензију наставио је да се бави изучавањем прошлости града Зворника, и био је уредник и једини новинар листа мјесне заједнице Ђевање, под називом „Ледињак“. У овом листу су се могле наћи приче из прошлости везане за ово, али и друга села, те актуелности из општине, анегдоте, мисли, рекламе и, наравно, укрштене ријечи које је волио. Бавио се и публицистиком . Објавио је више књига о прошлости Дрињаче, Зворника, као и двије књиге приповједака . Преминуо је 2010 године . У Фонду завичајне збирке у Зворнику чувају се књиге „ Зворничке приче „ Манастири и цркве зворничког краја“, „ Приче“ и знамените личности зворничког краја „ Прота Милан Петковић“ . Смрт га је прекинула у припреми за објављивање још једне завичајне књиге, 2010 године.
И други зворнички новинар Бранислав Брано Максимовић ( 1950- 2004 ) се успјешно доказао и показао и у новинарству и у поезији. Надахнуто је приповиједао о свом граду и завичају и постао прави хроничар живота у Подрињу и Бирчу, а уз све то и пјесник. Први је објавио књигу поезије, међу првима је био зачетник културне манифестације Зворничко кулурно љето 1972. године, први је писао фељтоне… Максимовић је објавио своју једину књигу поезије „Између двије додоле“ у едицији Звоник 1973. године.
Његови пријатељи и колеге, у сарадњи са Издавачком кућом Сингидунум из Београда потсхумно су објавили књигу – споменар „Вјечна носталгија“. О великом умјетничком домету Максимовићеве поезије у неколико наврата је говорио и познати београдски књижевник Мома Димић, напомињући да је оно надживјело и вријеме и читалачки укус, јер је аутор увијек био веома строг према свом стварању.Осим у Зворнику Бранислав је као студент књижевности био веома активан, чак и међу најзапаженијим упосленицима културе у београдском Дому омладине и другим институцијама. Поезија му је објављивана у бројним часописима, а запазио га је и Душко Трифуновић, па је у сарајевском Ослобођењу објављивао његове пјесме. Максимовић је био дугогодишњи сарадник зворничког листа „Глас са Дрине“, а потом и новинар новооснованог Радио-Зворника. У једном периоду био је и његов главни и одговорни уредник. У новинарству је имао веома богат опус. Огледао се у свим врстама новинарског изражавања, почев од вијести до репортаже и фељтона. Био је један од најуспјешнијих уредника и водитеља Дневника, главне информативне емисије ове станице. Касније је био новинар и уредник у Зворничким новинама и некадашњој Телевизији Зворник. Максимовић је много волио свој родни град, његове људе, ријеку Дрину, Зворничко језеро, околна брда… Ту своју љубав сав радни вијек претакао је у новинарске текстове, приче, репортаже и записе. Изненада се упокојио крајем децембра 2004. године.
Најмлађа међу зворничким ауторима књига је 13-то годишња ( 2007 ) Александра Вукадиновић, ученица Основне школе „ Свети Сава“ у нашем граду. Она је прошле године издала своју прву књигу пјесама под називом „Звук тишине“ и имала је промоцију која је изазвала велико интересовање како Зворничана тако и њених другова из школе . Александра Вукадиновић се захвалила свима који су јој помогли у остварењу сна да изда своју књигу . У томе су јој помогле њене учитељице Данијела Трифковић и Зрела Каиш , потом наставници међу којима је и рецезент њене књиге Маја Стјепановић професорица српског језика , њена породица , пријатељи , потом и издавач, као и Градска управа . Алекнадра нам каже да њене пјесме настају на сваком кораку и у сваком расположењу и када је срећна и када је тужна , са породицом, пријатељима. У пјесмама могу да кажем оно што некада не могу јавно. Наставићу да пишем и надам се да ћу се тиме и бавити рекла нам је Александра.
Маја Степановић, наставница српског језика у основној школи Свети Сава је била лектор и рецезент књиге „Звук тишине“, је истакла да је александра вриједно и талентовано дијете, те истакла наду наду да ће јој ова књига дати крила да пише и у будуће. Кроз књигу се види како расте утицај других пјесника али ињено сазревање , јер има пјесма које су настале када је александра била четврти разред па на даље.
Велику подршку Александри у писању дале су учитељице Данијела Трифковић и Зрела Каиш. Александра је врло вриједна, пожртвована и талентована и њен успјех је загарантован, каже нам учитељица Зрела Каиш. Данашња омладина је окренута модерној технологији , друштвеним мрежама, а Александра остварује свој сан из четвртог разреда и пише пјесме . „ Таквом дјетету није тешко учврстити је да крене путем књижевности . Њој је Бог дао пјесничка крила и те њене мисли и идеје и сви њени путеви иду у том праву. Ми у Зворнику имамо једног тако младог талентованог поету , нагласила је учитељица Зрела Каиш.