Зворничким породицама није се посветило довољно пажње и нема још увјек писане ријечи која би их , као и фотографије , овјековјечила, а оне су свакако знамените. Како би барем дјелимично од заборава отргнуто и за генерације сачувана историја зворничких породица побринуо се историчар проф Зоран Ивановић који у својој књизи „ Зворнички споменар“, друго допуњено издање оставља писани траг, али и фотографије породица које је годинама прикупљао а са потомцима неких породица и разговарао.
Тако он у поменутој књизи каже „ Можда ће се неко усудити да обезбређује њихову и нашу прошлост , тако што ће рећи : Зворник је био и остао касаба“ али, правда у вези стварне , истинске прошлости , тачније речено , господске културе и историје која је својим европским и свјетским смјеровима походила наше мјесто, та правда је након пажљивог посматрања фотографија које су сачуване, добила достојанство и потврду да је у Зворнику било господе. По објављеним фотографијама у његовој књизи, по животном стилу, културу, моди, образовању, професијама Зворник, чини се није много заостајао за дахом европске културе на Балкану .
Ивановић истиче да се у Зворнику велики значај придаво породици.“ Тада су људи били онолико срећни колико су им здрави и успјешни били чланови породице“.
Оно на што су породични људи били упућени, нарочито утемељивачи, родоначелници, али и каснији и њихови потомци, јесте да своје име и успјех вежу за најближе; супруге , синове и кћери, снаје, потомке. Свако од њих је био одважан да свој животни догађај овјековјечи и фотографијом .
Најчешће су на њима породице окупљене око најстаријег члана. На сачуваним фотографијама се виде чланови породица Андрића, Благојевића, Васића, Данојловића, Видаковића, Ковачевића, Ристића, Савића, Николића, Поповићи и многе друге .
Зворник је погранично мјесто, занатског и трговачког карактера који је био је и остао трајна или успутна станица за многе. Прометан град. Многи су кроз њега прошли, а неки су у њему заувјек остали .
Тако се зна за Ковачевиће и Остојиће, да су дошли из Локања. Од локањских Остојића потичу и два зворничка свештеника из аустроугарског и међуратног периода , прота Василије и син му Драгомир. Лазаревићи, чијих потомака више нема у Зворнику дошли су напримјер из Осмака...
Када и одакле су дошли Јокановићи у Зворник не зна се. Марко, као најстарије познато мушко име рођен је око 1850 године и био је ожењен Госпом. Марко је био трговац. Кућа и радња су му се налазиле тада у центру града у главној улици, а у његовом власништву је била и зграда преко пута. Марко је имао два сина Вељка и Ристу. У међуратном периоду Вељко је држао гостионицу и пекару. Имао је шесторо дјеце Борислава, Радојку, Љубоша, Видосаву, Велинка и Предрага. Данас у Зворнику живе Вељкови потомци од сина Предрага.
Чувена породица у Зворнику су и Јовичићи. Родоначелник ове надалеко познате породице био је Јово, рођен у Бијељини 1836 године. Оженио се зворничанком Савком Ковачевић, такође из тада угледне зворничке породице и како то бива Јово је остао да живи у Зворнику, јер Савки није одговарала семберска клима. Све је распродао и преселио се у Зворник. Имали су осморо дјеце : Ристу, Перу, Миливоја, Анђелију, Јована, Воју, Стеву и Василија. Јово је, у новој средини, својом трговачком пословношћу успио да развије посао, стекне пријатеље али, стекне и велико богаство, што су његови наследници само касније увећавали. Почетком 20 вијека Јовичићи су имали неколико кућа и трговачких радњи, као и изузетно велике посједе у околини Зворника. Причало се да је Перо водио трговачке послове и био страствени ловац, а Мило је управљао земљом и волио је коње. Сво богаство Јовичићи су давали на школовање своје дјеце. Чак су стигли и до Сорбоне, облачили су се у Трсту и Бечу, и све што је штампано у Бечу стизало је у кућу Јовичића.
У домовнику зворничке цркве постоје подаци и за породицу Кљајић. Од мушких најстаријих помиње се Константин чије потомство и данас живи у Зворнику и Цвјетин – Срећо, који је изгледа живио у Јабланици као аустроугарски официр и умро је
1916. године оставивши иза себе кћерку. Константин се оженио 1905. године Драгињом Андрић и имали су деветоро дјеце. Најстарији је био Перо, који је као и отац изучио опанчарски занат и био један од последњих опанчара у граду. Његова браћа и сестре су Константин, Софија, Наталија, Славко, Радивоје – Радо, Цвијетин – Цвјетко, а Стефка и Зора су преминуле као дјеца.
Породица Ковачевић спада у ред најстаријих зворничких породица, томе у прилог говори и споменик који и данас постоји у Црквеној порти и на коме пише „ Крај овог лаганог камена вечити санак борави госп. Стеван Ковачевић трговац“. Стеван је у народу и у цркви, остао упамћен по томе што је уступио земљиште за проширење црквене порте, а вјероватно и помагао њену изградњу 1823.године. И његов син Милош наставио је породичну традицију помагања цркви, тако је заједно са Јовом Поповићем задужио новац код угледних тузланских Срба за изградњу зворничке цркве 1886. У домовнику цркве се помињу од мушких глава породице, најстарији Агатангел и Љубо. Од потомака најмлађе генерације између два рата у јавном животу града истицали су се браћа Бошко и Васо, веома активни у Соколском друштву, на пољу културе – свирали су и музичке инструменте, а сестра Христина – клавир.
Као што смо у уводу навели једна од знаменитих зворничких породица су и Лазаревићи. Имали су кућу у насељу Српска варош. Симо је бавећи се трговином стекао солидан капитал који се огледао у великом земљишном посједу и у залихама робе. Први свјетски рат је био изузетно трагичан по Симину породицу. Аутро угарске власти прво хапсе Симу и одводе га у Тузлу, потом хапсе и сина Ђорђу. Убрзо је Симо био враћен у Зворник пјешке, гдје га шуцкори бацају са прозора куће Јовичића и бива дочекан на бајонет и умире. И Ђорђо је трагично завршио и не зна му се гроб. Преостала четири сина Јован, Драг, Перо и Војин интернирани су у Арад. Сва Симина имовина била је опљачкана
У Зворнику су живјеле чак три породице Остојић које нису биле у фамилијарним односима. Једна од њих је живјела у зворничком насељу Лишичњак, док је свештеничка породица Остојић поријеклом из Локања , надомак Зворника. За зворничког проту из аустроугарског периода Василија зна се да је богословију учио у Београду још 1866 године. Био је ожењен Анђом Ковачевић из Зворника . Умро је 1916 године. Са анђом је имао петоро дјеце ; Драгомира, Душана, Јелу, Мару и Ружу.
Син Драгомир је наставио очевим стопама и завршава богословију у Рељеву. Био је свештеник зворничке парохије у међуратном периоду до Петровдана 1941 године када га зворничке усташе са породицом депортују у усташки логор код Сиска, искључиво за православне свештенике. Личним ангажовањем италијанске краљице бивају ослобођени. Са породицом одлази код сина Деспота у Београд, потом у Бању Ковиљачу гдје изнајмљује стан са супругом и кћерком Видом и чека прилику да се врати у Зворник. Приликом борби око Бање, једна граната била је смртоносна за проту.
Поред Остојића, у Зворнику су живјеле и три породице Ристића. Једна је од Трифка. Његов син Ристо је иза себе оставио бројно потомство, које је данас у расејању. Друга је фамилија Ристић звани „Чарапе“, а зачетник треће фамилије зворничких Ристића је Патрикије – Панто који је дошао у Зворник послије првог рата из Сребренице. Он је оженио Зворничанку Анђу Павловић и ту засновао породицу. Ристо се бавио трговином и имао је своје магазе . Након што су му у једном пожару изогрјеле магазе, Ристо није могао ту трагедију подњети па је извршио самоубиство са 30 и неку годину. Оставио је за собом седморо дјеце које је супруга Анђа извела на пут. Бранко је учио кројачки занат, чак у Бечу и у међуратном периоду је био зворнички кројач. Син Војин је у Брчком остварио трговачку каријеру. Симо је као државни чиновник догурао до директора „Херцег банке“ , а син Немања је био општински чиновник задужен за мјерење водостаја ријеке Дрине. Кћерка Лепојка се удала за сребреничког попа Саву Поповића. Није познато зашто су друге Ристиће звали „ Чарапе“. Било их четворо браће. Најстарији Васо имао је кафану „Балкан“ у Зворнику преко пута које је саградио велелепну кућу уочи самог рата. Ристо је био нежења и радио је у Београду. Трећи брат Мико био је сарач и одведен је у Јасеновац, док је најмлађи Јово био пекар.
Ово су само неке од породица из Зворника, има их још много али о многима не постоје писани записи и ови су још једном да напоменемо остали отргнути од заборава захваљујући професору историје из Зворника Зорану Ивановићу.
