Говоримо о духовном животу, о православљу, цркви и свештеницима у зворничком крају. Ко су били свештеници који су кроз историју оставили свој траг у овом дијелу Подриња, које су најстарије цркве у нашем крају, како се у вријеме аустроугарске или турске владавине одвијао и сачувао црквени живот наше заједнице. Одговоре на наша питања имао је протојереј ставрофор Видоје Лукић старјешина Саборног храма посвећеног Рођењу Пресвете Богородице у Зворнику
Православље и црквени живот у овом дијелу Подриња, на подручју данас града Зворника почео је још у доба Немањића, тачније у вријеме владавине краља Драгутина. Први писани помен о томе је - да је краљ Драгутин послао зворничког митрополита Василија да уговара женидбу његовог сина.
Пројереј ставрофор Видоје Лукић, старјешина Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зворнику нам је рекао да је краљ Драгутин, митроплита послао код млетачког дужда Филипа Морозонија, да уговара његову кћерку за своју снају.
Овај податак говори довољно да је у то вријеме православна црква постојала, била добро организована и да је сам тадашњи митрополит Василије имао и те како добар углед да буде баш он именован од краља Драгутина за тако једну одговорну мисију.
У периоду аустроугарске и турске владавине над нашим подручјем, многи свештеници су пострадали. Међу њима су били и проте Тимотије Поповић, Милан Петковић и Петар Лазаревић и његов син Јово , велики борци за слободу и православље
Протојереј ставрофор Видоје Лукић старјешина Саборног храма посвећеног Рођењу Пресвете Богородице у Зворнику истиче да треба о поменути вријеме анексијске кризе, у којем су због свог географског положаја града Зворника али и околних мјеста запали за око у то вријеме аустроугарима и због чега су свештеници били на мети истраге , протјеривања и страдања.
Први међу њима био је свештеник Тимотије Поповић из Дрињаче. По неким изворима он је рођен у Осмацима, а по неким у Дрињачи , код Зворника , прича прота Видоје и додаје да је он био прва жртва тога безумног времена. Крајем јуна 1914 године у вријеме концентрације аустроугарских трупа уз границу овђе са Србијом, прота Тимотије Поповић је осумњичен да је наводно затровао воду у једном бунару из којег је требало да пије војска . Без икаквог судског поступка, без икаквог објашњења , прота Тимотије је објешен је у Суљином Хану , данашњем Каракају. Објешен је са лицем окренут према Србији и ту су га држали тако објешеног неколико дана и нису дозволили да било ко дође да га скине са вјешала. На крају, тајно су ноћу дошли Срби скинули га и покопали га ту испод дрвета, а касније је његово тијело прењето на гробље у Каракају, наставља причу прота Видоје . Тимотије Поповић је рођен 1881 године, похађао је основну сколу у Зворнику, гимназију у Сарајеву, а богословију је завршио 1902. године у Рељеву. Он је био прва жртва аустроугарске освете на овим просторима.
Један од свештеномученика је и Милан Петковић, каже прота Видоје. Он је рођен 21. септембра 1887. године у Зелињу код Зворника . Гимназију је похађао у Тузли, а богословију је завршио у Рељеву. Рукоположен је 1909. године. У почетку је постављен на парохију Годомиље Живаљевић. Истицао се као српски родољуб. У бањалучком велеиздајничком процесу је уз остале осуђенике осуђен на смрт. Имао је среће да преживи то процесуирање, пресуда је преименована на доживорну робију и онда је на крају дочекао и ослобођење, додаје прота Видоје . После ослобођења био је посланик Народне радикалне странке у Народној скупстини Краљевини СХС и краљевине Југославије да би са избијањем Другог свјетског рата поново кренуло његово страдање, саслушавања .... У више наврата је привођен, а у Зворнику и затваран. У Зворнику и у Дрињачи држан је и у кућном притвору и на крају је ухапшен и одведен у логор Дахово гдје је и пострадао и није се жив вратио.
Протојереј ставрофор Видоје Лукић као свештеника мученика са наших простора наводи и проту Петар Лазаревић који је 1914. Године, 24. августа објешен у Тузли. Прота Петар је са више Срба из Зворника, ухапшен и спроведен у Тузлу. „ Негдје код данашњег насеља Цапарде, стигао је гласник који је донио вијест да је потребно да се неки од тих затвореника ослободи и врати кући. Успут док су били свезани ланцима оковани и вођени према Тузли, прота Петар је храбрио све затворенике и сународнике, да ће се краљ Петар заложити и да ће они бити ослобођени. Кад је тај гласник стигао и јавио вјест, да неки треба да се врате он није могао да се уздржи у том свом неком поносу , слободарском те је узвикнуо: Живио краљ Петар, живјела Србија ,она нас је ослободила и она ће нас ослободити! „ казује прота Видоје . Он додаје да су неке заиста ослободили и пустили, али не и проту Петра Лазаревића који је у то вријеме био парох у Козлуку и са те дужности је и ухапшен , као и његова два сина Јова и Владимир.
У Тузли су после кратког поступка проту Петра објесили и држали су га објешеног у кругу Тузланског затвора , два дана, а затворенике су водили кроз круг и приморавали их да гледају његово објешено тијело на вјешалима. Свака два сата су тако проводили Српске заробљенике и иживљавали се на тај начин са њима.
Његова два сина Владимира и Јову који је иначе био богослов , ученик богословије у Призрену су интернирали из Тузле у логор Арад , да би Јово као богослов по причању Јевросиме ( Росе ) Лазаревић побјегао из логора и придрузио се руским трупама. Са руским трупама заједно учествовао је у ослобађању Добруџе тамо на руско-бугарском фронту,односно на данашњем дијелу Бугарске. Са Добруџе са добровољцима се пребацио и учествовао у борбама на Солунском фронту. После ослобођења и Јово је дошао на ове просторе, био је свештеник и нажалост и он као прота Милан Петковић из Дрињаче у току Другог свјетског рата био је ухапшен од стране усташа и пребачен за Госпић у логор. Из логора на интервенцију људи да је ухапшено пуно свештеника без разлога и да су то политички процеси као и у бањалуцком просесу он је ослобођен. У том чувеном возу спаса који је из Градишке кренуо за Београд ето нашло се мјесто и за свестеника Јову Лазаревића, сина од покојног проте Петра. Када је дошао у патријаршију каже госпођа Роса, дијељен је распоред гдје ће ко да иде . Отац Јово Лазаревић је довио налог да иде у Врњачку бању за вјероучитеља. Међутим, он је поднио молбу и тражио да иде у Бању Ковиљачу. Вјероватно везан завичајно,желио је овде да буде са својим народом. Да је можда отишао у Врњачку бању можда би и презивео. Међутим, дошавши овде он је био трн у оку свим оним припадницима усташа који су добро знали и ко му је био отац и ко је он био. И тако су они њега оклеветали код Немаца који су га у Бањи Ковиљачи ухапсили и отјерали у логор Матхаузен , гдје је и пострадао причу завршава прота Видоје.
Ови дивни свештеномученици прота Тимотије Поповић као прва жртва на овим прпсторима, прото Петар Лазаревић , прота Јован Лазаревић и Милан Петковић су заиста примјер бораца за слободу , бораца за православље: Ликови проте Петра, проте Милана и проте Тимотија су осликани и у нашем Саборном храму, као свједоци и исповједници наше вјере и мућеници за нашу вјеру. Они су без икаквог валидног судског процеса страдали само зато што су српски свестеници и православци.
Данас на подручју града Зворника има 27 православних храмова, рекао нам је Протојереј ставрофор Видоје Лукић, старјешина Саборног храма Рођења Пресвете Богородице најавивши и изградњу болничке капеле.
